Danas se navršava dve godine od smrti legendarnog pevača Miodraga Mikija Jevremovića (1941-2017), koji je preminuo od posledica teške bolesti.
Porodica i prijatelji još uvek ne mogu da se pomire sa činjenicom da ga više nema među živima, a njegova ćerka Jelena Jevremović na sve načine pokušava da održi sećanje na njega.

Mikijeva naslednica za Kurir otkriva da joj otac najviše nedostaje tokom praznika, kao i u kafani. Kada čuje njegove pesme, pevačica je u stanju da muzičarima ostavi poslednji dinar iz novčanika.

Šta se promenilo u tvom životu nakon očeve smrti?

Život mi se promenio iz korena, a meni je 2017. godina bila najteža i najbolnija. Tek nekoliko meseci nakon gubitka oca uspela sam da pronađem snage i pustim njegovu pesmu. Sećam se da je to bila „Pesnikova gitara“ i da sam plakala satima kao kiša, pokušavajući kroz suze da oteram tugu i očistim dušu. Nažalost, vreme ne umanjuje bol i žal za našim voljenima koji su nas napustili. Samo sam naučila da živim sa tom prazninom u srcu. Promenilo se apsolutno sve. Iz privatnih razloga sam se preselila u stan na Zvezdari, gde živim sa mamom i sinovima, promenila sam broj telefona i okruženje. Problemi koji su me zadesili jedino dobro što su doneli je da konačno uvidim ko su mi pravi prijatelji, jer se zaista na muci poznaju junaci. Slika mi se iskristalisala i krenula sam život iz početka, na svim životnim poljima. Sreća pa imam majku Sonju, koja je uvek uz mene.

U kojim trenucima ti Miki najviše nedostaje?

Svakako u vreme praznika. To je bilo vreme koje je okupljalo porodicu i prijatelje, tada smo se veselili, pevali, emocije su u toku praznika nekako uvek bile postavljane na pijedestal. Najteže mi pada Pravoslavna nova godina, pošto je tata preminuo upravo 13. januara. Sećam se, dan uoči Srpske nove 2017. godine nebo je sijalo od vatrometa, dopirala je muzika sa svih strana, a ja sam bila najtužnija ćerka na svetu jer je taj svet napustio moj tata. Nedostaje mi mnogo i kada negde kada izađem čujem kako pevaju njegove pesme. Tada bi on po običaju uzeo mikrofon i otkinuo pesmu od srca, onako kako je on to najbolje znao, pa mi prosledio mikrofon i nastavili bismo noć zabavljajući goste, iako samo i sami bili gosti. Uz njegove pesme danas se svaki izlazak završi mojim bankrotom, jer sav novac koji imam dam muzikantima.

Kaješ li se zbog nečega u vezi s njim?

Jedino za čim žalim je što nismo kao porodica imali više zajedničkog vremena dok smo još mogli. S obzirom na to da je tata bio čovek od karijere, čovek koji je stalno putovao, navikli smo se na njegova česta odsustva. A kada se vraćao, a brat i ja već bili adolescenti, imali smo već izgrađene živote, prve simpatije, pa nam je svakako bilo primamljivije da pobegnemo iz kuće i budemo sa svojim društvom. Nekako, kada ostaneš bez roditelja, najviše žališ zbog premalo vremena koje si proveo s njima.

Koje tatine reči ti konstantno odzvanjaju u glavi?

„Kad ne znaš šta da kažeš, reci istinu“, ili „čovek je veliki onoliko koliko prašta.“ Umeo je i da kaže: „Život nas umetnika ume da bude veoma težak i naporan, ali zato nikada nije dosadan.“

Na čemu si ocu najviše zahvalna?

Najpre što je bio dobar čovek koji je širio ljubav, pa je tako to isto preneo na brata i mene. Na mnogo radosti koju sam osećala prateći njega i mamu po turnejama, na mogućnosti da imam taj dar i uspem uz muziku i da se radujem i tugujem do te mere da umrem i ponovo se rodim. Na empatiji, čistim emocijama, osećaju za umetnost, svemu o književnosti čemu me je naučio. Zahvalna sam njemu na postojanju, a bogu što je baš on bio moj otac. Ne samo zahvalna već i počastvovana.

U TATINU ČAST

Na koji način održavaš sećanje na njega?

Imala sam ideju da organizujem u bivšem Domu sindikata omaž u njegovu čast. Stric Zoran i brojni prijatelji su isto to uradili u Valjevu, gde su se odazvale sve kolege koje su bile pozvane, ali smatrala sam da je Miki toliko mnogo uradio za Beograd da je zaslužio da nešto takvo organizujemo.

Kurir.rs, Marija Dejanović/ Foto: Dragan Kadić, Fonet